О књизи: 2003 / Судбина није била превише љубазна према Доротки Павлаковски. Њена мајка је умрла на порођају, а њен отац, давши ћерки презиме, сматрао је да је очева дужност испуњена и није био заинтересован за драже дете. Па су Доротку одгајиле тетке, њих три, и све су биле праве харпије. Посматрали су сваки корак, одузимали сваки злот који је зарадила, држали девојку на пословима - чуло се само: дај, донеси. Генерално, то је као модерна Пепељуга. Добро је што је Доротка имала нежан карактер. Али понекад ме је обузимала меланхолија: какав је ово живот? А онда одједном писмо из Америке: извесна Ванда Паркер, кума Дороткине мајке и наизглед милионерка, која је пола века живела у Америци, намерава да се врати у домовину. Али она нема родбину у Пољској, једини блиски људи су Доротка и њене тетке. Очигледно је да харпије нису биле срећне због посете старице, испоставило се да има чудности. Мала утеха је што је милионерка одмах по доласку направила тестамент, делегирајући своје богатство на њих. Истина, баба је доброг здравља, али... И онда изненада – једва опоручивши старица умире. И, како је убрзо постало јасно, не својом смрћу. Шта мислите да је прво питање истраге у таквим случајевима? Тако је: ко има користи од овога, „сви су осумњичени».